PratiGej strejt alijansa (GSA) od 2007. godine priprema i uređuje godišnje izveštaje koji obuhvataju teme kao što su slučajevi nasilja i diskriminacije nad lezbejkama, gejevima, biseksualnim i transrodnim (LGBT) osobama, odnos državnih institucija i političkih partija prema LGBT populaciji, sloboda javnog okupljanja, kao i druga pitanja vezana za prava LGBT osoba u Srbiji.
Već drugu godinu za redom fokus izveštaja je na preseku stanja slučajeva koji su pokrenuti pred sudovima u Srbiji a koji se tiču nasilja i diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije. S obzirom na nedostatak sudske prakse i dotadašnje poslovično ignorisanje od strane pravosudnih organa, GSA je 2009. godine formirala Pravnu službu koja pruža besplatnu pravnu pomoć i savete LGBT osobama, pokreće procese pred pravosudnim organima Srbije i zastupa žrtve u tim procesima.
Za razliku od 2009. godine kada su u 11 pokrenutih slučajeva tužilaštva i sudovi ili odbacili prijave ili nisu preduzeli nikakve radnje kojima bi se započeli sudski procesi, u 2010. godini, u kojoj je pridodato još 5 slučajeva, situacija je nešto bolja jer su u 2 slučaja izrečene presude (slučaj pretnji Lazaru Pavloviću iz 2008. i slučaj pretnji preko Fejsbuka R.B. iz 2009.) a u nekoliko slučajeva su preduzete sudske radnje.
Naravno, radi se o veoma blagim pomacima jer se rad pravosudnih organa na slučajevima nasilja i diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije i dalje se može okarakterisati kao spor i nedovoljno efikasan a počinioci se u ovim slučajevima uglavnom kažnjavaju blagim kaznama ili bivaju oslobođeni.
Ako se ima u vidu da su prevencija i smanjenje nasilja i diskriminacije prioritet u procesu društvene inkluzije LGBT osoba u čemu policija, tužilaštvo i sudovi imaju jednu od ključnih uloga, vrlo je zabrinjavajuća činjenica da evidentno odsustvo sistemskog pristupa, sporost i izuzetno blaga kaznena politika za počinioce nasilja i diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije dovode do visokog stepena nepoverenja samih LGBT osoba u rad državnih organa. Veliki broj LGBT osoba je često nespreman da koristi svoja zakonska prava i prijavljuju slučajeve plašeći se dodatne viktimizacije i stigmatizacije i vrlo su pesimistične po pitanju krajnjeg ishoda, tj. presuda u tim slučajevima.
Iako Srbija ima adekvatan pravni okvir za borbu protiv nasilja i diskriminacija nad LGBT osobama (pored Ustava Republike Srbije i Krivičnog zakona na snazi je još nekoliko zakona koji prepoznaju i sankcionišu diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije pre svega Zakon o zabrani diskriminacije, a zatim i Zakon o radu, Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju) postoji veliki problem sa implementacijom, tj. sa nepostojanjem mehanizama i volje za primenu postojećih zakona i nedovoljnom promocijom tolerancije prema LGBT populaciji od strane državnih insitucija. Takođe, legislativa u Srbiji još uvek ne prepoznaje institut “zločina iz mržnje” koji se u mnogim zemljama tretira kao otežavajuća okolnost u sudskim procesima.
Najznačajniji događaj koji se tiče LGBT populacije u Srbiji svakako je održavanje prve Parade ponosa 10. oktobra 2010. godine u Beogradu. Na Paradi je bilo prisutno preko 1000 učesnika/ca među kojima i značajan broj predstavnika/ca državnih institucija, diplomatskog kora, internacionalnih organizacija, nevladinog sektora, političkih partija i narodnih poslanika. Država je ovaj put za razliku prethodnih godina demonstrirala nedvosmislenu spremnost da zaštiti učesnike/ce Parade a policija je tog dana odigrala ključnu ulogu u obračunu sa mnogobrojnim huliganima i ekstremistima koji su pokušali da spreče održavanje Parade i napadnu njene učesnike/ce.
Iako je Parada ponosa održana pod jakim policijskim obezbeđenjem što je podrazumevalo i zatvaranje velikog broja ulica i stroga bezbednosna pravila, značaj održavanja ovog događaja jeste upravo u tome što je Parada nakon nekoliko neuspelih pokušaja u prethodnim godinama napokon po prvi put održana i u Srbiji i po tome što je država takođe po prvi put pokazala spremnost da u potpunosti omogući i zaštiti pravo na slobodu okupljanja LGBT osoba. Međutim, ovaj događaj je pokazao i da su desničarske ekstremističke organizacije i dalje snažne i dobro organizovane. Iako je došlo do hapšenja i procesuiranja velikog broja učesnika napada, još uvek nisu na pravi način otvorena pa samim tim ni rešena mnoga pitanja u vezi sa delovanjem ekstremista među kojima su načini njihovog finansiranja, njihova politička uporišta, kao i stepen ugoženosti opšte sigurnosti i bezbednosti građana delovanjem ovih struktura.
Državne institucije su u 2010. u mnogo većem broju nego što je to ranije bio slučaj podržale ljudska prava LGBT osoba, kao i LGBT organizacije kroz aktivnosti koje su one sprovodile a pre svega u procesu organizacije Parade ponosa. O pitanjima važnim za LGBT populaciju u Srbiji LGBT aktivisti su sarađivali i/ili razgovarali sa Predsednicom Skupštine Republike Srbije, Ministarstvom za ljudska i manjinska prava, Ministarstvom unutrašnjih poslova, Ministarstvom pravde, Republičkim javnim tužilaštvom, Odborom za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije, Gradonačelnikom Beograda, Skupštinom autonomne pokrajine Vojvodine, Agencijom za evropske integracije i saradnju sa udruženjima Grada Beograda, Ministarstvom zdravlja, Ministarstvom omladine i sporta, Ministarstvom rada i socijalne politike, Ministarstvom kulture, Zaštitnikom građana, Kancelarijom za evropske integracije Vlade Srbije, Poverenicom za ravnopravnost i velikim brojem narodnih poslanika. Krajem juna 2010. godine Predsednik Republike Srbije Boris Tadić primio je delegaciju LGBT aktivista i podržao održavanje Parade ponosa.
Za razliku od prethodnih godina u kojima je bilo važno da li se uopšte izjašnjavaju, bilo pozitivno bilo negativno, o temi ljudskih prava LGBT osoba, političari u 2010. godini postaju afirmativniji u svojim izjavama. Većina parlamentarnih političkih stranaka u Srbiji se po prvi put javno i afirmativno odredila prema poštovanju ljudskih prava LGBT populacije kroz dijalog sa LGBT aktivistima u kome je dostignut politički konsenzus o osudi nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama.
Međutim i pored određeni pomaka koji su se desili u političkoj sferi i na nivou države i njenih institucija, društvo u Srbiji je još uvek izrazito homofobično. Prema istraživanju koje su 2010. sproveli GSA i CeSID, javno mnjenje i dalje „odoleva“ činjenici da je homoseksualnost davno skinuta sa zvaničnih lista bolesti pa 67% građana tvrdi da je homoseksualnost bolest. Među vrlo zabrinjavajućim rezultatima istraživanja između ostalih su i oni koji govore da čak polovina ljudi u Srbiji tvrdi da bi odbacila svoje bližnje u slučaju da saznaju da su oni homoseksualci, kao i da 90% građana vidi drugačiju seksualnu orijentaciju kao veliku prepreku za druženje.
Obrazovne vlasti i dalje ne pokazuju punu spremnost da se obračunaju sa vršnjačkim nasiljem i diskriminacijom na osnovu seksualne orijentacije u obrazovnim ustanovama, postoji nezanemarljiv broj udžbenika u kojima se iznose homofobični stavovi, a dosta prosvetnih radnika u komunikaciji sa učenicima i dalje reprodukuju ovakve stavove.
Iako je u 2010. godini došlo do pomaka u odnosu državnih organa prema LGBT pitanju, pre svega kroz podršku Paradi ponosa, problemi LGBT populacije u Srbiji koji se tiču nasilja i diskriminacije ne mogu se rešiti samo održavanjem Parade.
Na potrebu smanjenja nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama i poštovanje njihovih ljudskih prava u značajnoj meri upozoravaju i izveštaji Evropske komisije o napretku u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj Uniji.
Ako imamo u vidu da je LGBT pitanje vrlo kompleksno i zadire u sve segmente sistema, u rad policije, pravosuđa, kulturu, zdravstvo, školstvo, ekonomiju i mnoge druge, kao i da iziskuje ogroman rad i sistemski i strateški pristup sa kojim se na žalost još nije ni otpočelo, onda je očigledno da deklarativna podrška institucija i političara, iako izuzetno važna, u narednom periodu neće više biti dovoljna.
Na državi i njenim institucijama je da u narednom periodu preduzme sve neophodne korake i konkretizuje mere kako bi obezbedila, zaštitila i promovisala jednakost svih građana i građanki naše zemlje bez obzira na njihova lična svojstva.
::: Godišnji izveštaj 2010 ::: (pdf download)
::: Annual report 2010 ::: (pdf download)
Izveštaj je podržan od strane Ambasade Velike Britanije u Beogradu
Beograd, 17.05.2011.
