Prati

22.04.2016.

Na čelu četiri od šest vodećih partija u Škotskoj – deklarisani homoseksualci

Patrik Harvi, Kezija Dagdejl, Rut Dejvidson i Dejvid Koburn

Na poslednjim izborima u Velikoj Britaniji, Laburisti su prošli katastrofalno. Nigde taj poraz nije bio ubedljiviji nego u Škotskoj, tradicionalnom uporištu laburista. Od 59 poslaničkih mesta, koliko pripada Škotskoj, laburisti su izgubili 40 i spali na samo jedno. Tako da je stari vic kako u Edinburškom zoo-vrtu ima više pandi – dve – nego konzervativnih poslanika, sada dobio novog aktera. I dok su škotski nacionalisti kretali u pohod na Vestminster, laburisti su lizali rane i dali se u potragu za novim liderom. Na čelo škotskog ogranka stranke došla je mlada i relativno nepoznata Kezija Dagdejl.

U jednom nedavnom intervjuu gospođa Dagdejl je saopštila da je homoseksualka. Ta vest prošla je i u samom intervjuu i kasnije ne mnogo nezapaženo; mnogo veću buru izazvala je njena izjava da bi u slučaju izlaska Britanije iz Evropske unije podržala nezavisnost Škotske – čemu se centrala u Londonu protivi.

Jeste da u Škotskoj danas tema eventualne nezavisnosti i budućeg ustavnog uređenja nema konkurenciju, ali jeste indikativno i to da seksualna orijentacija jednog političara više i nije neka tema. Od svih medija koji su preneli “izlazak” Dugdejlove, jedino je tabloid San to nazvao “priznanjem”.

“Izlazak” Dagdejlove znači da od šest vodećih političkih partija u Škotskoj, njih četiri na čelu ima homoseksualce – uz Keziju Dagdejl to su još Rut Dejvidson iz Konzervativne stranke, Patrik Harvi iz Zelenih i Dejvid Koburn iz Stranke za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP). Zato je Kezija Dagdejl ocenila da Škotska ima najhomoseksualniji parlament na svetu. Organizacija Rainbow Europe kaže da je Škotska najbolja zemlja u Evropi u pogledu zakonskih prava LGBT populacije.

Šta se to dogodilo u maloj Škotskoj da dođe do ovakvih promena u stavovima o gej populaciji? Kezija Dagdejl rođena je 1981, samo godinu dana nakon što su u Škotskoj legalizovani homoseksualni odnosi. Ostatak Britanije (sa izuzetkom Severne Irske) to je uradio 1967. Škotskoj, koja voli o sebi da misli kao progresivnoj, levičarskoj zemlji, trebalo je skoro još 15 godina zato što je dugo bila daleko više desno nastrojena od Engleske. Do promene je došlo zahvaljujući amandmanu na krivični zakon koji je podneo poslanik Robin Kuk, kasnije ministar spoljnih poslova u Blerovoj vladi za vreme bombardovanja Srbije.

Šta je tačno doprinelo zaokretu nije lako odrediti. Jedan od faktora je slabljenje uticaja katoličke crkve. Zatim, Škotska je u vreme tačerizma platila veliku cenu gašenja teške industrije. Glazgov, nekada “drugi grad imperije”, danas je jedan od najsiromašnijih urbanih centara u Britaniji, sa životnim vekom daleko ispod nacionalnog proseka. Te krupne promene sigurno su doprinele jačanju levičarskih ideja u Škotskoj, ali ni one nisu dovoljne da objasne ovaj krupni zaokret u stavovima o homoseksualcima.

Gej aktivisti se slažu da je u borbi za prihvatanje veoma važno da postoje javne ličnosti koje se ne boje da otvoreno govore o svojoj seksualnoj orijentaciji. Za zvezde iz šou biznisa to nije ništa novo, ali za političare jeste. A oni su ti koji donose zakone. Naravno, zakoni nisu dovoljni u borbi za ravnopravnost. Oni obezbeđuju pravnu zaštitu, ali sami po sebi ne doprinose mnogo razbijanju predrasuda i obrazovanju. Kao što u Gardijanu kaže Rob Kant, urednik knjige o životnim pričama gej Škotlanđana: „Meni nikakav problem nije bilo to što sam rastao u vreme kada su homoseksualni odnosi bili nezakoniti. Mene je mnogo više mučio stid zbog toga što me drugi vide kao pederčića i što je crkva pojačavala taj osećaj stida“. Aktivisti kažu da situacija ni danas nije idealna za gej populaciju. Žale se da u mnogim državnim katoličkim školama u Škotskoj nastavnici ne govore o homoseksualnosti i da maltretiranje gej učenika nije prestalo. Što kaže jedan gej aktivista: „Nije dovoljno reći gej klincima – ‘zakon ti danas dozvoljava da se ženiš, šta te briga što te maltretiraju’.“ To je ono što gej aktivisti nazivaju testom “držanja za ruke” – lepo je to što nas zakon štiti, ali gej par koji se na ulici drži za ruke još uvek izaziva podozrive poglede.

Sa druge strane su oni koji misle da promene u društvu jesu krupne i da je situacija suštinski mnogo bolja. Za razliku od ranijih sličnih skupova, nedavnu LGBT tribinu u Edinburgu pokušao je da prekine samo jedan usamljeni lik. Lider škotskih konzervativaca Rut Dejvidson rekla je tim povodom: „Sada je on usamljeni pojedinac koji viče u vetar. A nekada je bilo obrnuto“.

A što se gej političara tiče – njih verovatno danas nema više nego pre, ali su slobodniji da “izađu”. I da znaju da je njihova seksualna orijentacija biračima sve manje važna. Zaokret u stavovima birača podržali su i mediji. Naslovi kao što je onaj iz Sana od pre 20 godina: „65 poslanika su pederi (otkriva jedan od njih)“, danas su nezamislivi. Čak su i vladajući Konzervativci, od kako je na čelu stranke Dejvid Kameron, napravili veliki zaokret ka podršci gej populaciji i gej pravima. Zato mnogi gej aktivisti veruju da nije daleko trenutak kada će Britanija dobiti gej premijera. Ipak, kako naglašava Dona Smit, autorka knjige Sex, Lies and Politics: Gay Politicians in the Press, homoseksualci i konkretno gej političari ne mogu se osećati ravnopravnim dokle god je njihova seksualna orijentacija i dalje vest.

Aleksandar Kocić
(Autor je profesor novinarstva na univerzitetu Napier u Edinburgu)

Izvor: Autonomija.info