Tribina “Nacionalizam i šovinizam kao uzroci nasilja” u Novom Sadu

Beograd, 06.11.2009.

Tribina pod nazivom “Nacionalizam i šovinizam kao uzroci nasilja” održana je u organizaciji Koalicije mladih protiv nasilja prošlog četvrtka u Velikoj sali Skupštine Grada Novog Sada.

To je jedna u nizu tribina koje će Koalicija, kako je najavljeno, organizovati u gradovima širom Srbije, a koje imaju za cilj da dođu do iznalaženja uzroka nasilja u raznim sferama društva kao i da ponude konkretna rešenja za prevazilaženje tih uzroka – formirane apele, predloge i zahteve nadležnim institucijama i ministarstvima.

Na tribini su govorili Ranko Končar, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Pavel Domonji, šef kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Novom Sadu, Nada Dabić, osnivačica i predsednica NVO Esperanca, Marija Perković, aktivistkinja mirovne mreže Žene u crnom Srbija, dok je tribinu moderirala Jelena Mirkov iz Koalicije mladih protiv nasilja.

Prof. dr Ranko Končar govorio je o istorijskom razvoju nacionalizma i njegovom uticaju na sadašnjicu. Nacionalizam se pojavio u XIX veku, kada je imao emancipatorsku funkciju, ali je u XX veku počeo da prelazi u šovinizam i mržnju među narodima. XX vek je doba ekstrema i nacionalne mržnje, vek svetskih ratova, fašizma i totalitarnih sistema, u kojima nacionalizam ima negativne osobine. Još u 2. svetskom ratu se na ovim prostorima javio spoj nacionalizma i pravoslavnog fanatizma, čije delovanje možemo videti i sada u nekim ekstremnim grupama kao što su „Obraz“ ili „1389“. II Svetski rat bio je vrhunac eksplozije nacionalizma, šovinizma i fašizma.

Pokret antifašizma i antinacionalizma, alternativa u to vreme, javlja se tek 1934-35. godine, kao produkt građanske elite i inteligencije. A nakon II sv. rata, nacionalizam je bio potisnut državnim merama. To je bilo vreme rigidne politike prema svakoj nacionalističkoj pojavi. Bez institucije države realno nema otpora prema nacionalizmu, šovinizmu i fašizmu. Kasniji državni režimi pokušavali su da koketiraju sa nacionalistima i šovinistima, i tako upadali u zamku. Dozvolivši takvim grupama da se okupljaju i deluju, prosto su dali legitimitet takvom ponašanju i razmišljanju. Njihovo postojanje je relativizovano, kao nešto što nije tako strašno, a čim se nešto relativizuje, daje se prećutni pristanak da takve grupe mogu da postoje i da nisu opasnost po društvo, što je naravno, daleko od istine.

Obrazovni sistem kod nas je takav, rekao je profesor Končar, da se ne može prepoznati koji su pokreti kod nas fašistički i šovinistički – sve je relativizovano u istoriji i svi su istorijski prihvatljivi. Nacionalisti, tako, danas gledaju na naciju kao istorijski nepromenljivu kategoriju, i tvrde za sebe da su prosto ljudi koji vole svoj narod. A to je istorijska farsa, i zabluda koja može biti jako opasna za mlađe generacije. Poslednjih godina, pogled na naciju je gotovo mitski, i zahvatio je čak i inteligenciju, što takođe pogoduje jačanju nacionalizma, šovinizma i fašizma. Proizvod toga je taj mitomanski pogled na srpsku naciju–veličanje „srpstva“ kao nečeg superiornog u odnosu na druge.

Nada Dabić je govorila o primerima nacionalizma i šovinizma, koje je i lično doživela ili bila svedok, i rekla da nije isto biti Srbin u Vojvodini, na Kosovu, u Šumadiji, ili negde drugde, da se ponašanje razlikuje. Uzroke velikog nasilja i šovinizma ona pronalazi i u medijima, na televiziji, gde se nesmetano, bez ikakvih reakcija, mogu čuti i videti primeri nasilja i šovinizma bez ikakvog kritičkog osvrta na to koliko je takvo ponašanje pogubno. Takvi medijski primeri mogu biti i suptilni, na primer, činjenica je da nikome nije zabranjeno da govori i da kaže šta misli, ali na televiziji opet nećemo videti branitelje i braniteljke ljudskih prava, nećemo videti aktiviste i aktivistkinje mirovnih pokreta. Umesto toga, poruke koje nam mediji šalju su poruke šovinizma, nacionalizma, nasilja. I niko na to ne reaguje. Deca se danas vaspitavaju putem medija (pošto roditelji nemaju vremena za njih), a mediji daju pogrešne modele ponašanja, koji su često puni nasilja i isprazni. Modeli za decu su danas pevačice ili tabadžije, kao i to da je najbitnije imati džipove i pištolje.

Pavel Domonji je govorio o takozvanoj „nacionalističkoj ljubavi“. Sada je nacionalizam i fašizam institucionalizovan, rekao je on, jer se javno govori kako je nacionalizam nešto lepo, jedno divno čuvstvo, nesebična ljubav prema naciji, i tako dalje. „U nacionalizmu nije odvratna mržnja prema tuđoj naciji, odvratna je ljubav prema sopstvenoj naciji.“ Kao što se može videti po primeru „jugoslovenske“ nacionalnosti, nacionalnost je nešto što se može izabrati. Nije nešto biološko ili prirodno, nego konstrukt društva, i svaki čovek zapravo ima pravo da izabere kako će da se izjašnjava. A u prirodi nacionalizma je da isključi sve što je različito, bilo da se radi o drugoj nacionalnosti, drugoj veri, drugoj seksualnoj orijentaciji. Svi oni koji izjednačavaju nacionalizam sa ljubavlju, normalizuju ga, a time šalju poruku da se na to pristaje, da je to u redu, da je to dobar model za druge, naročito mlade. A nacionalizam nikako ne može biti isto što i ljubav. On je uvek povezan sa nasiljem, bilo da je to nasilje očigledno, fizičko, ili ne.

Marija Perković je rekla da je nacionalizam ideja buržoaskog društva koje traži pravdu za sebe, ali ne i za druge, da je nacionalizam utkan u samu srž građanskog društva. To pokazuje i činjenica da su građanske liberalne struje pred II sv. rat prekasno počele sa kritikom fašizma. U građanskoj državi postoji nešto što pogoduje razvijanju nacionalizma. Buržoazija je deo naroda koji je sebe proglasio nacijom i stvarao svet po svojoj malograđanskoj meri. Ogroman porast nasilja je posledica ovoga, kao i toga što se dešavalo devedesetih godina. Ove ekstremne grupe sada koje vidimo nisu pale s Marsa, postojale su i ranije, na primer „Obraz“ je produkt Vojske i rata. Država je proizvela te grupe, kao neke male gremline koji im trebaju jer tako ona kontroliše količinu nasilja.

Moderatorka: Vaš komentar na nespremnost države da ukine nacionalističke i ekstremističke grupe.

Marija Perković: Pa, država ih je proizvela, neće sama sebe da ukine, a i to je dobar način da drži tenziju i odvrati pažnju od problema koje nije uspela da reši, kao što su nezaposlenost, glad i slično.

Ranko Končar: Ne mislim da je država toliko ogrezla u nacionalizam, ali državne institucije ne reaguju na nacionalizam. Ne reagovati nije isto što i biti nacionalista. Ali društvo jeste ogrezlo u nacionalizam, a država je nemoćna da donese radikalnije zakone, jer se političke stranke plaše, između ostalog, gubitka glasova.

Pavel Domonji: Nisu zabranjeni, jer su bili od koristi određenim političkim strankama.

Nada Dabić: Glavni problem je to što se još nismo odrekli politike Slobodana Miloševića, pa je sadašnja vlast još uvek nemoćna.

Moderatorka: Otkud toliko nacionalizma kod navijačkih grupa?

Marija Perković: Navijačke grupe su najstarije, organizovane već od kraja sedamdesetih, i bile su udarna pesnica već pred rat. Utakmice su bile lakmus papir, svojevrsna provera dokle se sme ići.

Ranko Končar: Otkud navijači? Pa, iz klupskog navijanja prešlo se u nacionalno navijanje, gde je srpski tim postavljen naprema svim ostalim timovima.

Pavel Domonji: Ne čudi me što među fudbalskim navijačima ima nacionalista, jer su brojni, pa se u velikoj grupi može naći više takvih ljudi. Oni su sa stadiona bili regrutovani i za ratove, za paravojne formacije, itd.

Nada Dabić: Navijačke grupe su zloupotrebljene. Na primer, pod nazivom „to je tradicija“, stadion Vojvodine se zove Karađorđe. Mene interesuje kada je Karađorđe igrao fudbal tamo?

 

Facebook

Twitter

YouTube