Čemu ta Parada

Beograd, 14.10.2011.

Čemu Parada ponosa? Verujem da onima koji su došli na Paradu prošle i/ili nameravali to ove godine, a u koje i sama spadam, ne treba neko posebno objašnjenje čemu „paradirati“. Piše u Ustavu, ima pravo svako da se okuplja sve dok je u pitanju miran i nenasilan skup (a Parada to definitivno jeste), a piše i da je zabranjena diskriminacija po bilo kom osnovu. Nama „paraderima/kama“ sasvim dovoljno. Ipak, ovo je jedno od najčešćih pitanja koje je, iako aktuelizovano pre par godina, svoj zenit dostiglo baš pred ovogodišnju Paradu i ne prestaje da se postavlja.

Odgovori na njega mogu biti razni a sve u zavisnosti da li se Paradi ponosa protivite ili je podržavate. Ukoliko se protivite, verovatno ćete u odgovoru upotrebljavati reči kao što su: provokacija, nije vreme, bezbednost, uništavanje imovine, tradicija, porodične vrednosti, četiri zida i tome sl. Možda ćete usput napomenuti i kako vaš-drug-koji-je-gej nije-za-paradu, a najverovatnije ćete beskrupulozno zameniti teze i pokušati da na LGBT populaciju svalite krivicu i za eventualno nasilje na Paradi i za sveukupnu političku situaciju i za finansijsku krizu i za šta sve ne. Činjenica je da ste vi u ovom trenutku u Srbiji većina ali to uopšte ne znači da ste u pravu, a još manje da zbog toga možete bilo kojoj manjini uskraćivati osnovna ljudska prava. I to će verujem i meni i drugim autorima/kama na ovom GSA blogu biti tema rasprave u mnogim narednim tekstovima.

Ukoliko pak Paradu podržavate i još treba nekom da objasnite zašto je ona potrebna (a videli smo da često treba), vi tek možete imati puno različitih odgovora. Možete se pozivati na Ustav i zakone i bićete u pravu. Usput, najdobronamernije preporučujem da se ne pozivate puno na važeći Zakon o okupljanju građana, ima mnogo mana, možda zato što je donet još 1992!? Sigurna sam da Parada tada nije bila tema, a ako imamo u vidu da je na pr. homoseksualnost dekriminalizovana tek 1994. jasno vam je o čemu govorim. Možete reći da je sloboda okupljanja osnovno ljudsko pravo, možete govoriti o povećavanju vidljivosti i problemima LGBT osoba u Srbiji, o nasilju i homofobiji, o toleranciji, navoditi primere slučajeva nasilja kojih na žalost ima isuviše…i opet ćete biti u pravu. Možda čak možete pokušati da Paradu vežete za evro-integracije i da tvrdite da u zavisnosti od nje Srbija (ne?!) treba da dobije kandidaturu, mada se ovo uvek ispostavi kao vrlo klizav teren. Ali šta se dešava ako je vaš jedini odgovor to da Parada ponosa treba da pokaže u kakvoj državi živimo?

Upravo se na ovu poruku sveo ceo onaj afirmativni deo priče oko ovogodišnje Parade. O tome da je Parada test za državu, za društvo, za srpsku vlast, test institucionalne moći… da joj je osnovni cilj da „pokazuje“ govorili su skoro svi koji je podržavaju. Da je Parada „test za demokratiju“ bila je osnovna poruka čak i samih organizatora, ali valjda za nepuna dva meseca koliko je ukupno trajalo njeno organizovanje nije ni bilo vremena osmisliti nešto drugo.

Ne, ne tvrdim da Parada ponosa nije test svega prethodno navedenog ili da ona ne treba da „pokazuje“ gde smo i kuda idemo i u pogledu ljudskih prava i u mnogo čemu drugom. Jeste i treba, slažem se. Ali problem je u tome što što se ova njena uloga nekako podrazumeva i baš zbog toga što se podrazumeva ne sme da bude njen osnovni cilj. Baš kao što ni sama Parada nije sama po sebi cilj nego je sredstvo. Ili da budem preciznija, deo tzv. zainteresovane javnosti, bilo da se radi o civilnom sektoru, akademskoj zajednici, međunarodnim institucijama, političarima, itd., možda i može ovaj događaj posmatrati samo kao nešto što je dobar pokazatelj prilika u državi i društvu. Međutim, organizatori Parade, ali i ceo LGBT pokret, moraju da imaju mnogo veće ambicije. Za njih/nas Parada ponosa ne sme da bude samo nešto što „pokazuje“, već pre svega nešto što menja. Menja na bolje.

Naravno da su slabost državnih institucija i njihov većinom indiferentan odnos prema pravima LGBT osoba, kao i visok nivo homofobije u društvu koji se (zlo)upotrebljava u političke svrhe, vrlo realani problemi za LGBT pokret. S druge strane, nije da to kakva nam je država nismo znali i mnogo ranije. Zato nije baš najjasnije zašto postoji tolika potreba da se to iznova i iznova samo „pokazuje“ i zašto ne postoji makar korak dalje od toga. Samo isterivanjem države na čistac i svođenjem Parade na test i njenu samodovoljnost, nisam sigurna da će se išta promeniti u pogledu položaja LGBT populacije sem što ćemo mi koji se bavimo ljudskim pravima dobiti potvrdu da smo, eto, bili u pravu i da nam je država ovakva ili onakva.

Nije ovde sporno ni to da na državi leži najveća odgovornost za sprovođenje zakona, smanjenje nasilja i diskriminacije, povećanje tolerancije i svega onoga što se tiče zaštite manjina i poštovanja ljudskih prava, jer jedino ona ima (ili bi barem trebalo da ima) odgovarajuće mehanizme da se ovim na pravi način pozabavi. Zato mi ne pada na pamet da državu na bilo koji način amnestiram za sve ono što se dešavalo oko 2. oktobra i za to što je Parada zabranjena. Međutim, sporno je to što će se, ukoliko se i sledećih godina nastavi sa ovakvim pristupom Paradi i minimalizacijom njenih ciljeva od strane onih koji je organizuju, pre ili kasnije postaviti pitanje njene svrsishodnosti.

Parada ponosa je važno i veoma vidljivo sredstvo u borbi za ljudska prava LGBT osoba. Ona po prirodi stvari svakako treba da korespondira sa sveukupnom društveno-političkom situacijom i društvom u celini jer se reflektuje mnogo šire od same LGBT populacije što smo mogli jasno videti u poslednje tri godine. Međutim, Parada ponosa se i pored toga ipak najviše tiče ove populacije, njome se bavi i nju ima u fokusu. Na žalost, na ovu činjenicu se skoro sasvim zaboravilo u poslednjih nekoliko meseci a LGBT osobe su više postale samo „okidač“, tj. taoci raznih agendi, nego što se iko iole ozbiljnije pozabavio njihovim položajem. Svrha Parade (ali i drugih aktivnosti LGBT pokreta) u državi kakva je Srbija jeste da komunicira sa LGBT zajednicom, prepoznaje njene realne potrebe i prioritete, učini ih vidljivim i dovede do njihove realizacije. Parada treba da posluži da se smanji homofobija, da se građanima kroz razne kampanje objasne i približe problemi LGBT osoba, pre svega problem nasilja i diskriminacije, da se poveća tolerancija, da se pridobiju novi i zadrže stari saveznici, da se osnaže LGBT osobe, da one dođu na Paradu i ponosno prošetaju iako do tada možda i nisu bili za njeno održavanje, da ih podrže njihovi roditelji, prijatelji i svi oni koji žele da žive u istinski demokratskom društvu i državi, da nas na Paradi svaki put bude što više a nasilja što manje. Cilj Parade mora da bude da menja, da natera državu da se bavi položajem LGBT populacije, da afirmiše ljudska prava i da sprovodi svoje zakone ma koliko to ponekad delovalo nemoguće. To sve jeste vrlo ozbiljan posao koji iziskuje veliku posvećenost i puno vremena. Naravno, nije moguće da se svi ti ciljevi ostvare odjednom, ali ukoliko to ubuduće bude strategija Parade i drugih aktivnosti vezanih za prava LGBT populacije, svake godine možemo očekivati pomake. A valjda nam je to svima cilj, da se stvari pomeraju napred a ne nazad.

Ili ćemo se pak nas nekoliko stotina, tj. „šaka jada“ kako se to u poslednje vreme kaže, okupljati jednom godišnje priželjkujući samo da još jednom „pokažemo“ kakva nam je država i da konstatujemo situaciju za koju ionako svi već znamo da je loša, a u stvari pristajući na to da od nas ama baš ništa ne zavisi i gurajući pritom u još jedan geto i nas same i one za čija se prava zalažemo.

Zato odgovor na pitanje sa početka ovog teksta i sama svrha Parade u budućnosti zavise pre svega od odgovora na jedno drugo.
Hoćemo li samo da pokazujemo ili ćemo nešto i da menjamo?

Mirjana Bogdanović
izvršna direktorka i osnivačica Gej strejt alijanse

Facebook

Twitter

YouTube