PratiTekst Dragana Popovića, direktora Centra za praktičnu politiku iz Beograda
“Ja se celog života opredeljujem. Život je, naročito u politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Međutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donese mali broj odluka a ostalo ostavi u nedefinisanom stanju. To ne trpim. Tražim da ljudi budu ‘za’ ili ‘protiv’. Oni to doživljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna.” (Zoran Đinđić)
Glasanje nije građanska dužnost, već pravo. Pravo koje možemo iskoristiti ili ne. Još jedna od odluka za koje preuzimamo odgovornost. Kakva god da je odluka – odgovornost postoji. Neki ljudi neće izaći, neki će svoj listić učiniti nevažećim, treći će odabrati opciju koja im najviše odgovara (ili najmanje smeta). I svaka od ovih odluka je legitimna. Nije svaka podjednako pametna, niti su im posledice iste.
Ja uvek izlazim na izbore. I na izborima zaokružim opciju koja mi je najbliža. Ne mogu da zamislim situaciju u kojoj nemam za koga da glasam na parlamentarnim izborima gde učestvuje desetine stranaka. Kada ne bih uspeo da u tako bogatoj ponudi pronađem opciju za koju vredi glasati, ozbiljno bih preispitao svoja uverenja. Čak i da se desi slučaj da moja politička i/ili ideološka uverenja ne zastupa nijedna stranka, gledao bih da glasam za najmanje lošu opciju, na primer onu koja vodi umereniju i racionalniju spoljnu i regionalnu politiku. Ako zaključim da je apsolutno svejedno i da nema ni najmanje razlike u ovim pitanjima (što zvuči naučno-fantastično), opet bih racionalno razmislio o drugim razlozima za glasanje. Na primer, verujem da je važno da stranke nacionalnih manjina budu zastupljene u parlamentu zbog problema koje neke od njih imaju sa integracijom u srbijansko društvo. Pa bih glasao za albanske stranke iz Preševa i Bujanovca. Neko drugi možda ima druge razloge ili druge društvene grupe koje bi želeo da podrži. Ali da nema nijedan… To mi je već nezamislivo.
Postoji opcija i da se izađe na izbore, ali da se listić svesno učini nevažećim. Pokret belih listića, kako se ova opcija popularno naziva, nudi nam širok spektar razloga za takav postupak. Neki to rade da bi probali da delegitimišu postojeći sistem „partokratije“, drugi se bore da se zakonski uvede „opcija nula“ čijom pobedom bi došlo do poništavanja izbora i zabrane kandidovanja svima koji su učestvovali na izborima, treći jednostavno pokazuju razočaranje u sve postojeće opcije. Ima čak i onih koji ovime pokušavaju da izmene zakon o političkim strankama, što je svakako najoriginalniji način javnog zagovaranja promene zakonodavstva za koji sam čuo. Ovo su, naravno, javna obrazloženja. Motivi mogu biti i drugačiji, ali dok nisu javni o njim ne možemo raspravljati. U mojim očima sve njih povezuje jedna stvar – izostanak odgovora šta posle (ne računam ideju da se izbori ponište i lustriraju svi koji su na njima učestvovali – valjda nema razloga da se obrazlaže neozbiljnost takve inicijative). Da ostavimo po strani činjenicu da ne postoji ni teoretska šansa da beli listići budu većina na izborima (od navodnih sedam miliona birača, po procenama CESID-a i drugih eksperata, bar milion i po nije u zemlji i ne može da glasa, a bar tri miliona ima za koga da glasa i nema dilemu da će izaći na izbore) i da zamislimo da ova akcija uspe – šta nakon toga? Hoće li se beli listići organizovati i ponuditi novi sistem (bar oni od njih koji su protiv ovakvog sistema)? Nema ni naznaka za tako nešto. Šta su konkretne mere protiv partokratije koje predlažu, imaju li nekih pravnih ili političkih rešenja, predloga zakona, deklaracija, proglasa, programa, bilo čega? Ovi koji izražavaju svoj protest protiv lošeg zakona o političkim strankama, da li su probali da predlože drugi, da pokrenu građansku inicijativu, da prikupe potpise, vode kampanju, bilo šta od klasičnih mera javnog zagovaranja pre nego što se odluče za ovako radikalan korak? Jasno je da pristalice belih listića znaju protiv čega su – protiv svih političkih stranaka u državi. Ali za šta su, to je već teže utvrditi.
Ja sam uvek glasao, jer sam imao za koga. I za DOS 2000. godine (moji prvi izbori), i za GSS na listi DS-a 2004. godine, i za LDP 2007. i 2008. godine. Nikada nisam glasao za manje zlo (bar ne na parlamentarnim izborima). I na ovim izborima imam za koga.
Ceo tekst možete pročitati ovde
(Foto: Medija centar)
Beograd, 01.05.2012.
