“Danas” duel o Paradi ponosa 2012. iz političkog ugla

Beograd, 30.08.2012.

GSA prenosi duel dnevnog lista „Danas“ o Paradi ponosa 2012. između Gorana Miletića, člana Organizacionog odbora Parade i Predraga Azdejkovića, predsednika Gej lezbejskog info centra.

Pitanja „Danasa“:
1. Parada ponosa zakazana je za tačno mesec dana – 30. septembar. Treba li da se održi?
2. Da li ste tražili sastanak s predsednikom Nikolićem ili premijerom Dačićem i da li ste dobili odgovor?
3. Da li predsednik, premijer i ostali predstavnici vlasti treba da se aktiviraju u akcijama i manifestacijama gej populacije?
4. Šta očekujete od nove vlasti kada su u pitanju LGBT prava? Uporedite ovu vlast s prethodnom.
5. Kakav je trenutni položaj LGBT populacije u Srbiji u odnosu na period posle 2000. godine?

Odgovori:

Predrag Azdejković

1. Teorijski – da. U ovom trenutku – svejedno ili bolje ne. Parada ponosa u Srbiji nema pozitivne efekte na LGBT zajednicu, niti na društvo u celini. Parada ponosa ne menja ništa nabolje, već samo stvara dodatne probleme. Dugotrajne aktivnosti LGBT organizacija donose promene, dok Parada ponosa sve to jednom godišnje upropasti. Parada kao aktivistički izraz nije efikasna i produktivna. U vremenskom periodu kada je ta tema aktuelna poveća se nasilje nad LGBT osobama, kao i generalno homofobija. Količina energije i resursa koja se uloži u organizovanje Parade i rezultati koje ona donese pokazuju da je ona neisplativa. Naročito kad se uzme da organizatori ovogodišnje Parade ništa ne zahtevaju, već im je jedini cilj da se ona desi. Kao pripadnik LGBT populacije smatram da je to uvredljivo. Jedina uspešna Parada ponosa iz 2010. imala je politički zahtev da se osnuje Nacionalni savet za borbu protiv homofobije i u tome je uspela. Na sve to treba dodati da mnoge LGBT grupe u Srbiji ne podržavaju održavanje Parade, a druge podržavaju, ali ne žele da učestvuju u organizaciji.

2. Gej-lezbejski info-centar je zatražio da predsednik Nikolić primi predstavnike relevantnih LGBT organizacija, jer smatramo da on ne treba da se sastane samo s predstavnicima Parade ponosa. Dosad nismo dobili nikakav odgovor iz kabineta predsednika Republike. Predstavnici Parade ponosa su se zadovoljili sastankom s Nikolićevim savetnicima, što je korak unazad, jer smo 2010. imali sastanak s tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem, koji je podržao Paradu.

3. Ne, to je stvar ličnog izbora. To se ne dešava ni u razvijenim državama. Ali, dešava se da gradonačelnik bude obavezan gost i govornik na Paradi ponosa. Tako da više očekujem Dragana Đilasa na Paradi ponosa nego Nikolića ili Dačića. Ipak, mnogo važnije bi bilo da se na Paradi pojavi gej tinejdžer sa svojim roditeljima nego ceo sastav Vlade Srbije.

4. Očekujem da nam vlast bude partner, a ne neprijatelj ili neutralni posmatrač. Srbija nema nijedan zakon kojim prepoznaje postojanje istopolnih parova. Imamo ogroman problem homofobije i država mora da se stavi na našu stranu. Političari zaboravljaju da izjavama kojima vređaju homoseksualce vređaju i njihove majke, očeve, sestre, braću, prijatelje. Ako ste toliki borci za porodične vrednosti, nemojte da vređate naše, jer ni homoseksualce ne donese rode, već nas rađaju majke. Rano je govoriti o odnosu nove vlasti, ali se nadam da će biti bolja od prethodne, koja se u pojedinim sferama trudila da pruži svoj maksimum.

5. Vidim generalni pomak. Beogradska gej scena nikad nije bila ovako razvijena, a deluje se i van Beograda. Daleko je to od savršenstva, ali situacija nije ni crna kao što se predstavlja. Najveći problem trenutno je ogromna netrpeljivost na aktivističkoj LGBT sceni. Država i protivnici LGBT iskorišćavaju naše međusobne probleme kao što je to bio slučaj prošle godine kada je Parada ponosa zabranjena.

Goran Miletić

1. Ne postoji prostor za „mišljenje“ kada se radi o nekom javnom skupu. Ustavom je garantovano da svako može održati javni skup i to je ključna razlika između pristojnih demokratskih država i diktatura. Skup se može zabraniti samo izuzetno, a Prajd nije takav slučaj, o čemu govore i presude Evropskog suda za ljudska prava. Prajd treba da se održi upravo da bi mirni građani skrenuli pažnju na nasilje i diskriminaciju kojima su svakodnevno izloženi. Posle tri godine, postaje jasno da moramo imati Prajd kako bi država dokazala da jeste jača od nekakvih huligana.

2. Naravno. Predsedniku Nikoliću je zahtev poslat posle inauguracije i odgovor je odmah usledio, ali zbog obaveza smo se sastali s njegovim savetnicama, o čemu je javnost obaveštena. Što se tiče premijera, zahtev za sastanak je upućen istog dana kada je položio zakletvu. S njegove strane postoji otvorenost za susret, ali će do toga najverovatnije doći u narednih par nedelja.

3. Svakako, oni bi na taj način simbolično pokazali da su svi građani Srbije za njih isti. Ono što mi očekujemo od njih je da budu aktivni i kada su u pitanju sve druge ugrožene grupe ili oni prema kojima postoje velike predrasude u društvu. To je njihova dužnost i jasna obaveza.

4. Očekujemo da budu jasni u vezi s poštovanjem ljudskih prava LGBT zajednice, a to se trenutno najviše odnosi na suzbijanje nasilja i diskriminacije, što je ključno. Potpuno je neprihvatljivo da nasilnici imaju vlast na ulicama Beograda i da mogu nekažnjeno tući svakoga ko im se ne svidi. Pripadnici LGBT zajednice su samo jedna od njihovih meta i mi očekujemo da u slučajevima nasilja odgovor države bude efikasan. Što se tiče nove vlasti, mislim da je još rano govoriti šta će se desiti, ali verovatno je da ćemo vrlo brzo i to videti. Ukoliko je nova vlast zaista opredeljena za evropske integracije, jasno je da će raditi na unapređenju ljudskih i manjinskih prava.

5. Naravno, dosta toga se promenilo nabolje. Doneto je nekoliko zakona u kojima se jasno navodi diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije i sve je 2009. krunisano Zakonom o zabrani diskriminacije. Međutim, posle toga kao da je sve stalo. Vlast je postala zainteresovana jedino da na razne suptilne načine pokaže međunarodnoj zajednici da je „sve OK“ u vezi sa LGBT zajednicom i da ne postoje problemi za koje je odgovorna država. U tome se služe raznim metodama – od toga da pokušavaju da kažu da je društvo krivo za sve, da je u pitanju mentalitet, da je Prajd „nepotrebna ekstravagancija“, pa do toga da uopšte ne reaguju na pretnje nasilnika. Upravo tu je ono što treba menjati. Što se tiče Prajda, ključno je da policija hapsi huligane, a da ih sudovi adekvatno kazne.

Facebook

Twitter

YouTube