Obrazovanje i netolerancija

Kako tj. čime objasniti činjenicu da adolescenti (koji su još uvek deca sve dok ne napune 18 godina), kada se suoče sa svojom seksualnošću i kada otkriju svoju homoseksualnost, imaju užasan strah da to saopšte svojim roditeljima. Deo razloga, manji, svakako leži u činjenici da se adolescenti u našem društvu, generalno, ne osećaju komotno da o temi seksualnosti, o prvom iskustvu, kada to učiniti i sa kim, razgovaraju sa svojim roditeljima.

Otud i toliki broj maloletničkih trudnoća, odnosno prekida trudnoće na uzrastu 15 – 18 godina, na koje učestalo upozoravaju lekari. Roditeljima se kriju takve stvari dokle god se može, ili dok roditelji ne otkriju ili posumnjaju „da se to desilo“. Naročito je to problem kod devojaka.

Oni mladi koji kod sebe prepoznaju homoseksualnu naklonost imaju još veći problem. Reći to roditeljima predstavlja nepremostivu prepreku i odlaže se u nedogled iz straha šta će reći, da se ne obruka porodica, a kada se otkrije, samoinicijativno, ili prepozna od strane roditelja, nastaje drama. Po pravilu roditelji ovu vest doživljavaju tragično i nisu retki slučajevi odbacivanja. Najblaža reakcija je razočaranost. Ta razočaranost ništa manje ne boli momka ili devojku od 17-18 godina nego odbacivanje. Transpolne mlade osobe takođe ostaju bez prave podrške unutar porodice.

Zašto je to tako? Kako to da se roditelji bore za svoju decu koja su učinila neko teško krivično delo i ne odbacuju ih? Jedino se ćerka lezbejka ili sin gej doživljavaju kao porodična sramota, „hoće da propadnu u zemlju“ od bruke pred rodbinom, prijateljima, komšijama. Ili, ako se i pomire sa tom činjenicom, ne žele da vide i upoznaju partnera/partnerku svog deteta. Gde su koreni takvih drastičnih nesporazuma na liniji roditelji – deca koja su homoseksualno određena. Dokle će se predrasuda prenositi sa generacije na generaciju?

Sistem obrazovanja, odnosno udžbenici iz kojih su učile generacije i sadašnjih lekara, sociologa i jedan broj roditelja (dok jedan broj roditelja najverovatnije nije ni stigao do srednje škole, imajući u vidu obrazovnu strukturu stanovništva u Srbiji) sigurno je na visokom mestu kao uzročnik pogrešnog poimanja homoseksualizma kao bolesti. Iako je još 1990. godine homoseksualnost uklonjena sa liste klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji ta činjenica nije stigla do onih koji uveliko formiraju mišljenje mladih, zaposlenih u prosveti. Tako se o homoseksualnosti učilo u odeljcima pod nazivom „seksualno poremećena ličnost“, da je to poremećaj seksualnog nagona, a najdrastičniji primer je udžbenik iz psihologije za ugostiteljske i turističke škole (autori Kuzmanović, Štajberger, izdanje 2003), koji homoseksualnost pominje u odeljku posvećenom prostituciji, nakon pasusa o zoofiliji, nekrofiliji ili sodomiji!

Rečenica koja sledi da je danas odnos prema homoseksualnosti mnogo tolerantniji, verovatno zato što je pojava urođena i da je treba razumeti, a ne grubo osuđivati, teško da može da nadomesti štetu koju je prethodni opis napravio. Ima i slučajeva da se o pravima LGBT osoba uopšte ne govori u pojedinim udžbenicima (udžbenik „Sociologija“ autora Mitrovića i Petrovića iz 1992, novo izdanje 2005. ili srednjoškolski udžbenik za filozofiju, autora Savić, Cvetković, Cekić).

Neki od autora pomenutih udžbenika kažu da su u pisanju morali da se pridržavaju programskih sadržaja koje utvrđuje ministarstvo obrazovanja. Dakle, tu dolazimo do središta problema, gde su potrebni radikalni rezovi, a gde politika ima odlučujuću ulogu. U našem susedstvu takav korak je nedavno učinjen. Od ove školske godine u svim osnovnim i srednjim školama u Hrvatskoj, kroz više predmeta: priroda i društvo, biologija, fizička kultura, psihologija, ali i kroz časove razredne nastave, učenicima će shodno njihovom uzrastu biti predavani sadržaji o poštovanju različitosti, uključujući i seksualnu različitost, toleranciji prema seksualnim manjinama i zabrana njihove diskriminacije.

Kada se nešto slično desi i u Srbiji, a ne vidim razlog da se to ne učini već od sledeće školske godine, onda će se smanjivati i onaj drastično visok procenat stavova među srednjoškolcima o tome da najveću distancu adolescenti u Srbiji imaju prema Albancima, Hrvatima i LGBT osobama. A polako će naše okruženje postajati prijateljskije prema različitima, roditelji će se manje stideti svoje ćerke lezbejke i njene partnerke ili sina gej i njegovog partnera. Čini li vam se da bi slogan kampanje SE od pre nekoliko godina „Svi različiti – svi jednaki“ mogao da bude prihvaćen i u Srbiji? Budimo realni, tražimo nemoguće.

Tamara Lukšić-Orlandić, zamenica Zaštitnika građana

Izvor: Danas
Foto: Tanjug

Facebook

Twitter

YouTube